Stop Facebook exploiting you: support secure and private social network project

tagtag.com/mfbgd

Psiholoske teorije drustva  

Vise puta do sada smo isticali, valjda svima ociglednu, cinjenicu da je od svih slozenih fenomena koji postoje u nama poznatom delu Vasione, ljudsko drustvo daleko najslozeniji fenomen i samim tim i najveci i najkompleksniji istrazivacki izazov i to pre svega zbog psiholoskih komponenata njegove strukture.
Ovu cinjenicu je sociologija registrovala jos u svojoj najranijoj fazi razvoja. stavise, na toj cinjenici nastale su brojne teorije inspirisane nekim psiholoskim faktorom, pa su cak, sve doskora, psiholoske teorije o drustvu predstavljale centralnu i najuticijaniju orijentaciju u sociologiji.
Zajednicki imenitelj brojnim teorijskim naporima u okviru ove socioloske skole sadrzan je u nastojanju autora da socijalne pojave i njihov razvitak objasnjavaju delovanjem svesti (individualne ili kolektivne), da se drustvene pojave izvode iz psihickih osobenosti Ijudi i drustvenih grupa. Brojne psiholoske koncepcije, moeu se klasifikovati u tri osnovne grupe individualno- psihnlgske:
Zbog brojnih specificnosti koje postoje kod najistaknutijih predsTavnikTlvih triju grupa, bice najbolje da, u najkracim crtama, prikazemo njihove pristupe drustvu (Mitrovic, str. 108-118).  

a) Individualno - psiholoske teorije
Najznacajnifi predstavnici individualno- psiholoskih teorija o drustvu su: Gabrijel Tard, Mak Dugal, Jakob Moreno, Sigmund Frojd i Maks Veber.
Francuski sociolog Gabriiel__Tard_( 1834-1904), smatra da sociologija predstavlja neku vrstu " interpsihologije&quo t;, tj. nauku o psihickim odnosima medju pojedincima u drustvu. Svoju psihologisticku sociologiju Tard je izveo iz teorije podrazavanja, nastojeci da nastanak svih pojava u drustvu tumaci podrazavanjem. Tard je tipican predstavnik teorije faktora, isticuci da presudnu ulogu na drustveni  

zivot imaju sledeci cinioci: podrazavanje (ili imitacija), suprotstavljanje (konflikt) i adaptacija. Centralna kategorija u njegovoj sociologiji je podrazavanje, odnosno imitacija. Ona je osnovni zakon drustvenog zivota i kljuc za razumevanje istorijskog razvoja drustva.  

MekDugaL (1871-1938), americki sociolog, razvio je teoriju instinkta, odnosno nagona, pomocu koje je nastojao da objasni drustvene pojave. Pod instiktom je podrazumevao urodjene dispozicije coveka da na izvesnu pojavu reaguje na tacno odredjen nacin. medju najvaznije instinkte on ubraja roditeljski instinkt, zatim instinkte grupisanja, sticanja, radoznalosti, borbenosti itd., Nedostatak je ove teorije sto nastoji da posredstvom instinkta, kao nepromenljivih svojstava coveka, objasni drustvene pojave koje su dinamicne.  

Jakob Moreno (1890- 1974) becki psihijatar, koji je emigrirao u SAD, smatrao je da se, putem merenja, primenom sociometrijske metode na drustvene pojave, moze objasniti drustveni zivot. Sustina drustvene pojave, po njemu, lezi u osecanjima privlacenja i odbijanja, te da je zadatak tzv. mikrosociologije da otkrije drustvenu mrezu odnosa izmedju pojedinaca kao drustvenih atoma. Moreno je smatrao da se preuredjivanjem odnosa u malim grupama moze postepeno reformisati celo drustvo. Inace, ovaj autor je poznat ikao zacetnik ranih oblika grupne psihoterapije poznatim kao psihodrama i sociodrama.  

Medju jednostrane individualno- psiholoske teorije koje nastoje da objasne drustvo moze se uvrstiti i Frojdova teorija. polnog nagona (libida). Ovom teorijom Zigmund Frojd (1856- 1939), je ostvario veliki uticaj, posebno u SAD, gde je formirana tzv. psihoanaliticka sociologija. Polni nagon je, po Frojdu, osnov ne samo celokupnog psihickog zivota pojedinca vec i kljucan faktor u drustvenom zivotu i razvoju drustva. On je smatrao da je Iibido prauzrok celokupne kulture, naucne i svake druge aktivnosti ljudi. Metamorfozom libida, posredstvom sublimacije, mogu se stvoriti pozitivna dela u drustvu, ili obmuto, on izaziva razne bolesti, neuroze i dr. negativne posledice. Iako je nesporna Frojdova zasluga za otkrice dinamicke strukture licnosti (id, ego, super-ego) i utemeljenje psihoanalize kao uticajne skole u psihologiji i psihijatriji, treba istaci da je primena te teorije na oblast drustva naucno neodrziva, jer je naglaseno jednostrana.  

Ipak, u grupi individualno- psiholoskih teorija najveci znacaj i ulogu ima poznati i veoma uticajni nemacki sociolog Maks Veber (1864- 1920), koga mnogi ubrajaju u klasike socioloske misli. Pre svega, Veber je sociologiju shvatao kao sveobuhvatnu nauku o drustvenom delovanju, dakle aktivisticki. U tom smislu njega su primarno zanimala subjektivna znacenja koja ljudi pridaju svojim akcijama u specificnim drustvenim i istorijskim situacijama. U nizu svojih radova, a posebno u delima: "Protestantska etika i duh kapitalizma", "Privreda i drustvo", " Metodologija drustvenih nauka", " Nauka kao poziv" i dr. Veber je razvio jednu vrstu simbioze individualno- psihologistickog, kulturalistickog i istorijskog pristupa u sociologiji. Polazeci od pojedinacne svesti, Veber dmstvenu pojavu definise kao pojedinacnu radnju "cije se znacenje, koje joj pridaje jedan ili vise ljudi koji je vrse, odnosi na ponasanje drugoga coveka i koja je u svom toku usmerena na ovo (ponasanje drugoga)". Dakle, drustvena pojava se definise kao ona radnja koja ima znacenje u odnosu na drugoga. Time je Veber uneo znacenje kao bitan element u tumacenju  

drustvenih pojava, zasnovavsi jednu vrstu sociologije mzumevanja. Takodje, time je Veber zauzeo kritican odnos prema pozitivizmu u sociologiji. On, zapravo, smatra da je zadatak sociologije da " razume putem tumacenja i tako uzrocno objasni drustveno ponasanje u njegovom toku i dejstvima". Znaci, za potpuno razumevanje necijeg delovanja uvek je potrebno razumeti motive tog delovanja Svoj metod razumevanja, on je dopunio tipoloskim metodom, tj. tehnikom " idealnih tipova" , kao sredstvom kojim sociolog noze uopstavati svoje analize. Naime, sociologija ne moze nikada u celini da obuhvati bogatstvo cinjenicnog materijala u istrazivanju drustvenih pojava., Zbog toga ona mora, posredstvom tehnike "idealnih tipova", da izvrsi grupisanje, klasifikaciju, tipologiju cinjenica, da istrazi ono sto je tipicno, opste i zajednicko u nizu individualnih postupaka iste vrste. Idealni tipovi su apstraktni teorijski modeli koje naucnik gradi koristeci se u analizi analitickom apstrakcijom i tipologijom pojava. U naucnom istrazivanju oni imaju dvostruku ulogu: "sluze kao analiticko sredstvo za sredjivanje, opisivanje i uporedno istorijsko proucavanje iskustvenog materijala, a s druge strane, kao modeli za naucno objasnjenje drustvenih pojava". U stvari, idealni tipovi ne postoje u realnom zivotu, ali svaka konkretna pojava ima karakteristike koje idealni tip naglasava. Ideju o idealnim tipovima Veber je koristio u svojim analizama birokratije i trzista. Npr. kao glavne karakteristike idealnog tipa birokratije Veber istice: 1) precizna podela rada; 2) hijerarhija autoriteta; 3) precizan sistem pisanih pravila i propisa; 4) obrazovanje cinovnika; 5) cinovnici ne poseduju sredstva kojima rade; 6) zaposlenje se smatra karijerom; 7) impersonalnost i objektivnost u odnosu prema klijentima.  

Kao sjajan analiticar tadasnjeg modernog industrijskog drustva, Veber je verovao da se ljudi okrecu od praznoverja, obicaja i ukorenjenih navika ka racionalnim oblicima ponasanja zasnovanom na principima efikasnosti i tehnickog znanja. On je smatrao da su "industrijska revolucija i razvoj kapitalizma bili potvrda sirih drustvenih kretanja prema racionalizaciji. U kapitalizmu ne preovladava klasna borba, kao sto je mislio Marks, vec razvoj nauke i birokratije, odnosno, veiikih organizacija... Veber je koristio izraz otreznjenje, ili oslobadjanje od iluzija, kako bi opisao nacin na koji naucno misljenje u modernom svetu sve vise potiskuje i brise oblike sentimentalnog odnosa prema stvarnosti koji su vazili u proslosti. Medjutim, Veber nije bio do kraja optimista u vezi s krajnjim ishodom racionalizacije. Strahovao je da je moderno drustvo sistem koji moze slomiti covekov duh time sto pokusava da regulise sve oblasti drustvenog zivota. Veber je pogotovo bio uznemiren mogucim uticajima birokratije koja bi gusila i dehumanizovala coveka..." (Gidens, str. 32-34).  

Svoje razmatranje procesa birokratizacije Veber je ugradio u siru raspravu o politickim institucijama razlikujuci tri tipa sistema autoriteta: tradicionalni, harizamtski i racionalno-legalni.  

Veber sociologiju odredjuje kao nauku koja proucava tipove drustvenog delanja, drustvene akcije. U tom smislu se u sredistu Veberove sociologije nalazi drustvena pojava, kao akcija tj. ponasanje pojedinca prema drugom pojedincu. On smatra da drustveno ponasanje pojedinaca moze biti: a) ciljno- racionalno; b) vrednosno-racionalno; c) afektivno i d) tradicionalno. Zadatak je sociologije da shvati smislenost, unutrasnje znacenje sto ga svaki pojedinacni akter pripisuje  

vlastitom ponasanju, te da iz Koga  

odnosno drustvenog delovanja (ponasanja), pripada konkretna pojava. Dakle, po Veberu, drustvene pojave i drustveni odnosi su primamo odredeni individualnim psihickim ponasanjem, a ono je utemeljeno na odredjenim normama i vrednostima. Veberov se psihologizam ogleda u ipak jednostranom i redukcionistickom "suzavanju pojma drustvenog delanja (i drustvenih odnosa) samo na odredene oblike svesne povezanosti individualnih ljudskih postupaka". Ovakvo suzavanje drustvenog, samo na one postupke koji su neposredno i uzajamno razumljivi u interakciji pojedinaca, pogresno je iz vise razloga. Pre svega, stoga sto covek cesto nije u stanju da potpuno razume sve svoje postupke i postupke drugih lica sa kojima dolazi u dodir, a zatim, sto brojni odnosi u drustvu nisu neposredni i individualni, vec posredni i grupni, medjugrupni (Mitrovic, str. 111).  

Veberov psihologizam i kulturalizam u objasnjavanu drustvenih pojava posebno je dosao do izrazaja u njegovoj studiji " Protestantska etika i duh kapitalizma". U ovom delu Veber je razvio tezu da su "ideje arhitekt socijalnog poretka". U stvari, on razvija ideju po kojoj je samo tamo gde se pojavio i razvio religiozni duh protestantizma proizvedena kapitalisticka civilizacija; da je protestantizam, novom etikom zasnovanom na marljivosti, stedljivost, skromnosti, samodisciplini, odricanju itd., razvio onaj tip racionalnog ponasanja i samokontrole, kojim je usmerio ponasanje ljudi u smeru preduzetnicke aktivnosti i sticanja profita, dakle u smeru izgradnje ekonomskih nacela i prakse kapitalizma. Nema sumnje, kalvinizam je, kako je pokazao jos Engels, predstavljao borbeni odred mlade burzoazije; medjutim, Veber je ovu vezu izmedju religije i nastanka kapitalizma pogresno generalisao, jer se kapitalizam razvijao (pa cak i uspesno) i u onim delovima sveta gde nije bilo protestantizma, npr, u Japanu.  

Veberov psihologizam dosao je do izrazaja i u drugim njegovim radovima, a posebno u njegovoj tipologiji oblika vlasti i dominacije u drustvu. Praveci razliku izmedju pojmova moci i vlasti Veber je, polazeci od psiholoskih faktora i nacina legitimacije vlasti u drustvu, sve oblike legitimne vlasti podelio na: a) racionalne, b) tradicionalne i c) harizmatske. Proces razvitka, prema Veberovim predvidjanjima, ide ka uspostavljanju i razvijanju racionalne uprave.  

Birokratija, po njemu, predstavlja najsavremeniji oblik upravljanja drustvenim poslovima. Ona je izraz novog duha i podrazumeva najracionalniji oblik organizacije i upravljanja. Veberov tip birokratske uprave nema nikakve veze sa pezorativnim izrazima " birokratija" i " birokratski", koji se kod nas upotrebljavaju u svakodnevnom govoru da bi se oznacila i zigosala samovolja, neracionalnost i formalizam u radu jednog posebnog drustvenog sloja koji se otudjio od naroda. Veber je veliku paznju posvetio i drfavi kao " skupu drustvenih organizacija i institucija koji na odredjenoj teritoriji poseduje monopol legitimne primene sile"  

U zavrsnoj napomeni ovog kraceg prikaza ovog socioloskog velikana navescemo pitanje i deo odgovora na njega koje je postavio Dz. Ricer (str. 28), jer nam se to cini veoma indikativnim kada je rec o savremenim ocenama doprinosa Vebera kao socioloskog klasika. Ricer se pita: " Zasto se Veberova teorija pokazala atrktivnijom za kasnije socioloske teoreticare negoli Marksova?" I odmah, zatim, odgovara da svakako jedan od razloga lezi u cinjenici da se Veber pokazao politicki prihvatljivijim i to zbog toga sto se, umesto priklanjanja Marksovom radikalizmu, ispoljavao kao liberal u nekim, a kao konzervativac u drugim pitanjima (npr. u vezi s ulogom drzave). Osim u ovoj oceni, Ricer je u pravu i kada kaze da Veber, kao ostar kriticar savremenog kapitalistickog drustva i po mnogo cemu blizak Marksovim kritickim zakljuccima, nije predlagao nikakva radikalna resenja za navedene probleme.  

Jbfy Kolektivno - psiholoske teorije _  

Za raziiku od prethodno analizirane grupe, predstavnici kolektivnog psihologizma smatraju da se osnova tj. kljucni faktor drustva i drustvenih pojava nalazi u raznim oblicima kolektivne svesti koji imaju karakter tzv. nadindividualnih socijalnih cinjenica i koje imaju primarno odredjujuci karakter u drustvenom zivotu i razvoju drustva. Ovaj pravac u socioloskoj teoriji najizrazitije zastupaju: nemacki psiholog Vilhelm Vunt (1831- 1920), francuski teoreticar drustva Gustav L'Bon  

(184M9JT) i trancusid sociolog Emil Dirkem (1858- 1917).  

Svakako najpoznatiji predstavnik kolektivno- psiholoskih teorija u sociologiji jeste Emil Dirkem. Njegov uticaj na razvoj sociologije ne samo u Francuskoj, nego i sire u svetu, bio je tako snazan da ga s pravom smatraju Jednim od njenih osnivaca. On je smatrao da predmet sociologije su drustvene cinjenice koje postoje nezavisno od covekove svesti ili volje i da ih treba proucavati kao stvari, i objasnjavati samo pomocu drugih cinjenica.  

Teorijsko jezgro od koga polazi E. Dirkem i koje razvija u svom ucenju o drustvu, sadrzano je u kolektivnom psihologizmu, koji je kod njega prezentiran u jedinstvu sa funkcionalistickim pogledom na drustvo. U Dirkemovom socioloskom sistemu jasno se izdvaja centralni pojam njegove koncepcije drustva - kolektivna svest, tj. kolektivne predstave, a zatim i drustvena podela rada i osnovni tipovi solidarnosti (mehanicka i organska). Prema njegovoj socioloskoj koncepciji, u jezgru drustva nalaze se dva osnovna elementa, od kojih je jedan idejni, a drugi morfoloski. Kljucno idejno jezgro drustva cini kolektivna svest.  

Kategorija kolektivne svesti nije identicna sa individualnom svescu. Za Dirkema, kolektivna svest i kolektivne predstave imaju primarni znacaj, tj. na njima se zasniva drustvena organizacija odredjenog drustva, odnosno sistem osnovnih drustvenih ustanova i odnosa pomocu kojih se to drustvo odrzava i osposobljava za raznovrsne drustvene delatnosti. Ovakav pristup dosao je narocito do izrazaja u Dirkemovom objasnjavanju samoubistava, pri cemu njega ne interesuju osobine licnosti i pojedinacni razlozi i motivi Ijudi koji su izvrsili samoubistvo, nego karakteristike grupa kojima su ti ljudi pripadali. Dirkem smatra da se grupe razlikuju po stepenu kohezije i integracije, odnosno socodarnosti. Pri tome, on razlikuje dva tipa solidarnosti u drustvu: mehanicku i organsku, zavisno od stepena funkcionalne diferencijacije i specijalizacije, odnosno izvrsene podele rada. On je utvrdio da drustveni cinioci vrse jak uticaj na samoubilacko ponasanje, a pre svega anomija, kao osecaj besciljnosti ili ocaja koji je izazvan savremenim drustvenim razvojem. U svojoj studiji o samoubistvu Dirkem je utvrdio 4 tipa samoubistava uodnosu na relativno prisustvo ili odsustvo integracije i propisa: *egoisticna samoubistva; anomicna; altruisticka i fatalisticka.  

U svojoj koncepciji drustva Dirkem je posebnu paznju posvetio znacaju skole i vaspitanja. On je medu prvima upravo ukazao na dalekosezan uticaj Skole kao odlucujuce institucije u procesu socijalizacije licnosti. Prema Dirkemu, skola je svojevrsni drustveni mikrokosmos. Ona odlucujuce utice na formiranje licnosti i na razvijanje covekovog kolektivnog bica, zbog cega se, po Dirkemu, obrazovanje mora zasnivati na naucnim metodama i moralnim principima. Ovo stoga, sto preko skole vladajuci sistem obezbedjuje reprodukciju vladajuceg nacina proizvodnje i zivota. Dodali bismo: svuda i uvek.  

U metodoloskom pogledu Dirkem svojim shvatanjima oznacava novu etapu u razvoju pozitivisticke koncepcije o socioloskom metodu. Njegovo delo " Pravila socioloske metode" (1895) izvrsilo je snazan uticaj na sociolosku nauku i praksu. Vec smo ukazali na njegov metodoloski zahtev da je " prvo i najosnovnije pravilo (u sociologiji) da se drustvene cinjenice posmatraju kao stvari" koji je imao ogroman uticaj na proces daljeg oslobadjanja sociologije od metafizike i utiralo put socioloskom empirizmu i drugim modernim pristupima. Iako u ovom delu Dirkem razlikuje dve vrste socijalnih cinjenica: materijalne i nematerijalne, njegov osnovni interes usmeren je na nematerijalne drustvene cinjenice (kulturu, socijalne institucije, religiju, kolektivnu svest) videci u njima snazan kohezivni faktor koji odrzava drustvo na okupu. U tom pogledu Dirkem posebnu vaznost pridaje religiji izricuci stav da su drustvo i religija (kao kolektivna svest) zapravo isto, sime je Dirkem ucinio odlucan iskorak u pravcu deificiranja (obogotvorenja) drustva i svrstao se u krajnje konzervativne mislioce. Ovakva teorijska pozicija posebno zacudjuje ako se ima u vidu njegov agnosticizam i napustanje poziva rabina za koji se pripremao.  

Na kraju, treba istaci da Emil Dirkem nije bio samo utemeljivac kolektivno- psiholoske teorije o drustvu, vec je on jedan od rodonacelnika funkcionalizma u sociologiji. Njegova koncepcija i kriteriji o tome sta je normalno a sta je anomicno, kao i odredjivanje pozitivne funkcije sistema i njegovih institucija, dovoljno svedoce o Kao rcxlonacelnik funkcionalizma, Dirkem je zaokupljen socijalnim sistemom, faktoriina drustvene kohezije, izgradjujuci konformisticki odnos prema postojecem. Njegova sociologija je u funkciji snaga status quo-a, tj. izraz interesa vladajuceg sloja u gradjanskom drustvu.  


Home Site Map my.TagTag

Terms of Use
TagTag.com